U neko prošlo doba beše sve drugačije. Iz stare kuće pokrivene ćeremidom čula se graja, kroz otvorena drvena vrata širio se miris proje i toplog mleka.
Baka je drhtavom rukom pripremala doručak za svoje unučiće. Njih jedanaest, sve jedan drugom do ušiju. Novo odelo dobijao je i nosio je samo najstariji, a najmlađi je bio zadužen za cepanje i bacanje stare odeće. Ipak sva deca su bila srećna, rumenih obraza i radosnih očiju. Pomagali su jedan drugom u svakom pogledu, veselo su se igrali na poljani nedaleko od kuće. Imali su dobre ocene, bili su đaci za primer, a do škole išli pešice nekoliko kilometara. Radila su i na polju, čuvali stoku, ali i pored svih obaveza bila su to srećna deca sa pravim detinjstvom.
Prolazile su godine, vremena se promeniše. Sada je kuća velika sa pravim crepom, čuje se iz kuće tek mala buka. Mirisa nema, dihtuju plastična vrata. Kapija je zatvorena, dvorište prazno. Mama i tata doručkuju sa svoja dva deteta, a svi u trku da ne zakasne u školu, na posao, iako svi idu kolima. Nema onog veselog smeha, nema više one opuštenosti. Svi paze da ne isprljaju novo odelo, da ne padnu mrvice na nov tepih, ne sme ostati nikav trag ni da su bili tu.
Ali, prolazile su godine, vremena se promeniše. Sada je to kuća ogromna, pokrivena tegolom, dvorište orgomno, do kapije ideš kolima. Iz kuže se ne čuje ništa, nema ni mirisa. U kući ima više soba nego čeljadi, a za doručkom mama, tata i jedno dete. doručkuju polako, drugi će počistiti mrvice, odneti prljave tanjire, vozač ce ih odvesti na posao i u školu. Lepota jedna.
Ali, prolazile su godine, vremena se promeniše. Sada je to ogromna zgrada sa mnogo spratova, komšije se i ne poznaju. Mirisi izmešani. Novi mobilni, nove stvari, novo odelo, nov nameštaj ispunjavali su prostorije svojim mirisom. Ipak, kada svako svoja vrata zatvori nastaje tisina. U ogromnom stanu sa više soba, kuhinjom, trpezarijom, dnevnim boravkom, radnom sobom, bibljotekom, hodnicima i terasama jedva se i viđaju. Na ušima slušalice, u ruci mobilni, pod miškom lap top, na zidu ogromni TV. Dece nema. Bračni par nije stigao, nije imao vremena za tu temu.
Zena je uspešna poslovna osoba, u najboljim godinama. Muž takodje uspešan poslovni čovek, u punoj snazi.
Često se pitam kako komuniciraju, kako žive. Pa možda pođto su vremena moderna, mobilnim. Kako to izgleda, pa možda ovako:
Nedelja. Žena je oprala dva tanjira posle doručka, pa kreče da bise prašinu u ogromnom stanu. Muž je u radnoj sobi, proverava neke papire i pije kafu pole doručka.
Žena stiže do dečje sobe sa krpom u ruci i tu zastaje. Mlada uspešna žena nije ostvarena u svakom pogledu, na to je podseća biološki sat. Kuca ubrzano, zvoni odavno. Odlutala je, ali je prenu poruka sa mobilnog. „Sta radiš?“ pisalo je u poruci. Žena odgovori mužu : „Blejim.“ „Ne smaraj.“ stiže odgovor. Žena se već poče malo ljutiti.
„Moram sa tobom da razgovaram, gde si ti?“ odgovori mužu. „U radnoj sobi.com.“ odgovori muž. „Želim sa tobom da se nađem odmah u spavaćoj sobi.com, ja krećem odmah tamo, imam nešto vrlo važno da raspravim sa tobom.“ napisa žena i odmah krenu ka spavaćoj sobi. Stiže poruka : “
A da se nađemo u radnoj sobi.com, ako je do razgovora?“ Žena već ozbiljno ljuta napisa: „Ne, u spavaćoj sobi.com i tačka.“
Možda će isključiti biološki sat posle „razgovora“ u spavaćoj sobi.com. 😉
Meni je drago zbog njih, ali meni ipak jako nedostaju oni mirisi iz detinjstva.
Talas 