Od uvek je bio tu, maleni kamen na pustoj obali. Od života ništa nije dobio, a nije ništa ni očekivao niti tražio.
Gledao je istu obalu, isto more, iste talase. Jedino oni su mu menjali pogled na okolinu kad god bi udarali jako u obalu. I na tome im je bio zahvalan, mada je često bio i zatrpan u pesak do „očiju“ . Dani i noći bili su dugi, dosadni. Ali, bili su to lepi dani. Toga jos nije bio svestan. Nije ni slutio da će se jednoga dana sve promeniti i da će poželeti da se ti dani opet vrate.
I tako, živeo je svojim običnim zivotom, sve dok jednog dana nije ugledao nešto novo, neobično na obali. Video je noge, pokrete, prve posetioce usamljene plaže. I bio je zbunjen, uzbudjen, srećan. Gledao je šta ti ljudi rade i bio je veoma začudjen njihovim pokretima. Naučio je da se može hodati, slobodno kretati, a ne samo čekati talase da se malo pokrene. Kao što su iznenada došli , posetioci su iznanada i otišli. I opet je ostao sam, ali ne zadugo. Narednih dana došli su opet, sada u većem broju, doveli su svoje prijatelje. Opet je bio radostan gledajući tolike ljude. Na plaži se neko sunčao, neko igrao sa loptom, neko pravio figure od peska. Na njega niko nije obraćao pažnju. I zašto bi? Bio je samo jedan običan kamen, mali oblutak. Da je bar bio oštar, neravan, šiljat. Ovako, kada bi zgazili na njega ne bi ni osetili, a on bi ostao zakopan u pesku. I to se počelo dešavati sve česšće, naročito od kada je sve više i više ljudi dolazilo na plažu. Danima bi bio gažen, zatrpavan, više nije znao ni kada je dan ni kada je noć. Ništa nije mogao da promeni. Sve mu je dosadilo. Prvi put u životu poželeo je nešto, ali stvrno.
Želja mu je bila „Ne gazite me više“.
Talas 