Neki tužan jesenji dan. Dosada došla pa ne zna da ode. Ne znam sta ću sa sobom. Pokušavam da se izborim, krenem da poradim nešto, ali ne ide , mrzi me , neka sutra.
I banu kod mene drugar, ma prijatelj bas kad treba. Posle pozdrava krenu on kao zapeta puška da priča, a ja zbunjen, radostan ma uzbudjen čak.
I ode prijatelj, ali ode i dosada sa njim. E , šta ti je prijatelj, pomaže, a i da nije svestan toga. Lepo. No, sada na posao, po dogovoru počeh da vršim pripreme.
Treba sve spakovati, prekontrolisati i da se ništa ne zaboravi. Ujutru rano biće kod mene, znači po noći se kreće. E sada još sve stari da spakujem u kola pa sam gotov, mogu malo i da odremam. Posle pakovanja ostade samo još vreme za jednu kaficu polagano da popijem.
Stiže prijatelj sa stvarima, popakovasmo i to, pa krenusmo po još dvojicu drugara. Pokupismo i njih, pa konačno krenusmo na put. Posle raznih peripetija na putu stižemo na cilj. Po noći biramo mesto, mesto koje svima odgovara, pa nas je četvorica, zar ne? Treba usaglasiti stavove. Nekako i to uradismo pa sada još to i da izvedemo. Mora se kolima doći do samog mesta, jer ko ce one onolike stvari nositi na ruke. Reku smo pregazili kolima i dodjosmo do jednog prelepog ostrva.
I kao sto je red, odmah povadismo štapove pa krenusmo u ribolov. Dan je prošao za čas, riba i nije bas radila, ali zato mi jesmo. Pripremanje hrane, hladjenje piva u reci, sale na sve strane posle promašaja ribe ili kidanja strune. I pada veče, vreme da se podiže šator, treba da se spava. E sada to je već čitava matematika, malo smo „veseli“ za tu rabotu. Ima tu neka pravila, ali ko ce sada sve to primeniti. Taman smo sve završili pada noć nad Moravom. Odredismo požarnog pa na spavanje odosmo. Nekako se smestismo u maleni šator dok kišica rominja, idealno za spavanje.
Utonusmo konačno u toliko potreban san. I onda kao po nekom lošem scenariju, posle nekog vremena, dobih lakat u rebra uz glasan povik „Ustaj poplava, podavismo se !“ Sedoh bunovan, potrazih čizme, lampu, a glava mi puca. Vazduh u šatoru nekako mirise na pivo, neka gužva nastade, spustih ruke na pod šatora i stvarno neka voda zmrćka. Počesmo svi da izlazimo pa i onaj požarni koji je u medjuvremenu legao kod nas. Lampe već svetle na čelima, a Morava nadošla. Polako plavi naše ostrvo, pa i nas kamp. Sva sreća ne beše bujična, već polako je podizala svoj tok. Nastade većanje sta da se radi u ovoj situaciji.
Oprema je bila pokisla, ali štapovi, zujalice i svingeri izdržali su, pa smo mogli da nastavimo sa pecanjem.
Odluka je pala onako kako je Morava želela, nastavili smo sa pecanjem družeći se sa njom i prateći njen nivo.
Naravno, pre toga poskidasmo vlažne stvari od vlažnih snova, presvukosmo se u suvo odelo i nastavismo druženje sa Moravom još celi dan.
Moram reci da je Morava bila gostoljubiva pa je usporila sa prilivom, a nama je ostala veoma lepa uspomena na vlažne snove.
Do nove priče iz ribolova, pozdrav. 🙂
Talas 